Verenički prsten – istorija i značenje najpoznatijeg komada nakita
Mnoge devojke maštaju o danu kada će na njihovoj ruci zasijati verenički prsten, kojim se u gotovo čitavom svetu stavlja na ruku voljene žene prilikom prosidbe, pa i kod nas. Međutim, šta zaista znamo o tome kako je nastala ova tradicija?
U sledećim redovima saznajte u kom trenutku je počelo davanje vereničkog prstenja, kako najčešće izgleda i od čega se pravi ovakav komad nakita, kao i druge interesantne detalje o ovom predmetu.
Kada je nastao verenički prsten?
Ukoliko se bliži trenutak kada ćete na svoju ruku staviti verenički prsten koji ćete nositi sa ponosom, da vam otkrijemo jednu tajnu – nisu oduvek mlade žene dobijale verenički prsten u znak prosidbe. Smatra se da je ova tradicija nastala u Starom Egiptu, iako nema potpuno preciznih informacija o tome.
Pored Starog Egipta, i Stari Rim se vezuje za mesto početaka ovog romantičnog obreda, i to tako što su Rimljani davali dva prstena – jedan za kuću, koji su devojke nosile tokom obavljanja kućnih poslova, i drugi, uglavnom od zlata, koji je devojka nosila kada god bi krenula negde van kuće.
Negde od 15. veka ta tradicija dobila je još više na značaju, od momenta kada je madvojvoda Maksimilijan Austrijski verio Mariju Burgendlansku, davši joj verenički prsten. U viktorijansko doba vereničko prstenje sa dijamantom postaje neizostavni deo prosidbe u višim slojevima društva, tj. u tadašnjoj aristokratiji.
Smatra se da u hrišćanskom svetu ta tradicija stiže tek negde od 19. veka, a u tom periodu širi se i na naše prostore. Najviše su se puritanci (vrsta protestanata) bunili protiv uspostavljanja takve tradicije, doživljavajući ga nepotrebnim i besmislenim.
Od čega se pravi verenički prsten?
U prethodnim redovima već smo pomenuli da u početku ovaj običaj nije bio rezervisan za puk, tj. za običan svet, već za moćne slojeve koji su mogli da priušte ovakav luksuz. S obzirom na tu činjenicu, jasno je da je bila stvar prestiža izabrati što lepši i raskočniji prsten za svoju izabranicu, te se na tome nije štedelo.
Kako novac nije bio ograničavajući faktor, barem ne za one najimućnije, trošili su se najbolji i najlepši dragoceni metali i kamenje za nastanak fascinantnih primeraka vereničkog prstenja, koje bi vešte ruke zanatlije-juvelira oblikovale u najlepša umetnička dela.
Iako dijamanti nisu jedino kamenje koje može činiti verenički prsten, istina je da se u prošlosti najčešće nalazio na takvom prstenju. Taj običaj traje i danas, s tim što je u poslednje vreme još više dobio na značaju najviše zbog toga što su dijamanti zbog svoje masovne upotrebe postali pristupačni i širem sloju ljudi.
Pored nesumnjive lepote ovog bezbojnog dragog kamena, ono što ga još kvalifikuje da se nađe u gotovo svakom vereničkom prstenu jesu njegova svojstva – čvrstina, postojanost, trajanje i vanvremenska aktuelnost. Njime se voljenoj ženi poručuje da je ljubav muškarca ista takva – nepokolebljiva i jasna, a takođe se i obavezuje na odanost i lojalnost.
O tome koliko su dijamanti pravi izbor za verenički prsten svedoči i činjenica da po ceni pristupačnije varijante vereničkog prstenja sadrže bezbojan cirkon, koji svojom lepotom i blistavošću treba da podseća na toliko obožavan i vredan kamen, kakav je dijamant.
Večita dilema – kako se nosi verenički prsten?
Ni verenički prsten i način na koji se nosi nije ostao pošteđen sudbine koju ima sve što se zove tradicionalnim, a to je da običaji variraju od države do države, od jednog kraja sveta do drugog, u zavisnosti od religije i lokalnih verovanja, pa se često vode polemike kako se pravilno nosi.
Jedino oko čega se najveći broj ljudi slaže jeste to da je domali prste mesto na ruci na kojem treba nositi verenički prsten, ali negde običaji nalažu da je to prst leve, a negde da je to prsten desne ruke.
Ukoliko bismo se oslanjali na grubu podelu sveta, tj. vrednosti koje dele određeni krajevi, mogli bismo reći da se na Zapadu verenički prsten nosi na levoj ruci (u zemljama kakve su Sjedinjene Američke Države, Kanada i sl), a da se na Istoku (Rusija, Indita itd) stavlja na desnu ruku.
Kod nas neke devojke nose prsten na decnoj ruci, sve dok udajom na to mesto ne dođe burma. S obzirom na to da je sve rasprostranjenija mogućnost da se uzme već prilikom prosidbe i model burme koji je kompatibilan vereničkom prstenu, verenički prsten može zajedno sa burmom ostati na domalom prstu desne ruke. Ukoliko nema te opcije, verenički prsten može se nositi na levoj, a burma na desnoj ruci, nakon sklapanja braka.
Kao što vidimo, ova tradicija nastala je davno i modifikovala se do današnjih dana. Iako je reč o običaju starom vekovima i hiljadama godina, i danas su retke devojke koje ne priželjkuju da dobiju verenički prsten i na taj romantičan način uplove u jedno novo, veliko i značajno iskustvo u životu, kakav je brak.
Izvor fotografija:
https://pixabay.com/photos/amethyst-white-gold-diamond-vintage-2186842/
https://pixabay.com/photos/diamond-ring-jewelry-brown-diamond-2594307/
Autor teksta: Agencija za digitalni marketing Avokado
