Običaji za sahrane u Srbiji -Deo našeg kulturološkog nasleđa i vere
Običaji za sahrane u Srbiji sastavni su deo našeg kulturološkog nasleđa i vere.
Bogatu istoriju našeg naroda odlikuju mnogi običaji koji se prožimaju kroz svaki deo života. I dok su tokom vremena pojedini prepušteni zaboravu, drugi opstaju iz godine u godinu kao svojevrsni podsetnik ko smo i odakle potičemo. Najupečatljiviji među njima jesu oni vezani za poslednji ispraćaj voljenih osoba.
Priprema sahrane
Običaji za sahrane u Srbiji započinju pripremom preminulog. Čim se smrt dogodi iznad glave pokojnika pali se sveća. Ona simbolizuje Hrista koji osvetljava put čovekovoj duši.
Prema narodnom verovanju duh pokojnika može da uđe u ogledalo i ostane u kući. Zbog toga se prekrivaju sva ogledala. Tek nakon toga može započeti priprema pokojnika za sahranu.
Preminuli se najpre „okupa“, tj. istrlja vlažnim peškirima i to krećući od glave ka nogama. Na taj način se skida sloj koji je nosio na ovozemljskom svetu, te može da izađe čist pred Bogom. Ovaj običaj treba da obavi stariji čovek iz komšiluka ili žena, ako je preminula ženska osoba.
Sledi oblačenje. Prema pravilu, ukopno odelo je pripremio sam pokojnik za života. U džep se stavljaju sitne pare, ogledalo i češalj, a na ruci je obavezan sat. U pogrebni sanduk stavlja se dodatna odeća i obuća, kao i drugi sitni predmeti za koje porodica smatra da će njihovom voljenom trebati na onom svetu.
Običaj je da se neudatim osobama stavi i prsten na ruku. Dok se devojke sahranjuju u venčanici.
Opelo i sahrana
U davna vremena sveštenik je držao opelo u dvorištu kuće preminulog. Danas se ovaj običaj sreće veoma retko u pojedinim ruralnim krajevima jer u većim gradovima se angažuje pogrebno preduzeće koje obavlje prevoz pokojnika kao i sve usluge oko sahrane.
Opelo se sada obavlja u kapeli na groblju. Tokom opela kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Iznad glave stoji stočić na kome se nalazi kuvano žito, sveća, čaša vina i flašica sa pomešanim vinom i uljem.
Po narodnom običaju žito (panaija) se ne sprema u kući pokojnika. Za pripremu je zadužena starija žena, tj. ona koje više neće rađati.
Posle opela, sveštenik će pozvati prisutne da se oproste od preminulog. Poslednje celivanje pokojnika, najpre, obavljaju članovi porodice, a zatim svi drugi. Ukoliko je kovčeg zatvoren celiva (ljubi) se krst koji se nalazi na kovčegu i mesto na kovčegu gde se nalazi glava pokojnika.
Pogrebna povorka polazi od kapela do grobnog mesta. Čine je svi koji su prisustvovali opelu. Pri čemu na čelu povorke sa desne strane ide osoba koja nosi krst, a sa leve ona koja nosi žito i vino. Iza njih dolaze mladi sa cvećem za sahranu. Nakon toga sveštenik i kovčeg, a odmah iza njih porodica preminulog.
Običaji u Srbiji nakon sahrane
Svi koji su prisustvovali sahrani pozvani su na ručak u kuću preminulog. Mada se u moderno doba ručak češće priređuje u obližnjem restoranu. Pozivu treba da se odazovu, pre svega, najbliži rođaci i kumovi.
Zavisno od dana u nedelji trpeza je posna ili masna. Obavezno se na čelu stola ostavlja prazno mesto sa hranom u tanjiru. Ono je namenjeno pokojniku. Crkveno učenje ne propisuje služenje jela nakon sahrane, te je ovo isključivo narodni običaj.
Naredni dan porodica preminulog odlazi na groblje. Ovaj običaj je poznat kao trećina, jer je to treći dan od smrti i daje se u čast Svete Trojice. Tada na grob treba zapaliti sveće i kandilo i izneti žito, vino, med i pogaču.
U nekim krajevima porodica posećuje grob i 7. dana, tj. prve subote.
Prvi parastos se stavlja 40. dana. Prema verovanju 40 dana nakon smrti duša preminulog luta zemljom, a 40. dana odlazi na nebo, pred Božiji sud. Ukoliko se ovaj dan „pada“ radnim danima porodica obično odlučuje da četrdesetodnevni parastos obeleži u subotu koja prethodi datumu.
Crkva ističe da je subota dan posvećen preminulima, te običaji ne dozvoljavaju da se četrdesetodnevni parastos pomeri za neki drugi dan u nedelji. Pored žita, vina i velike sveće za pokojnika pali se i 40 malih sveća. Treba pripremiti još 2 sveće jedna za sveštenika i jedna za žito.
Godišnji parastos, tj. godišnjica daje se godinu dana posle smrti ili u subotu koja pada pre godišnjice. Pozivaju se svi koji su prisustvovali sahrani i sveštenik. Na groblje se iznosi vino i žito.
Ovim parastosom završavaju se običaji nakon sahrane. U narednim godinama pokojniku se daju zadušnice.
