Reportaža: Mokrin, selo gde se farbaju najlepša jaja
Kažu da je Mokrin pred Vaskrs i tokom samog praznika nekako najlepši. Kada ga okupa ono toplo prolećno sunce ili ga osveži sitna kiša, a on onako prošaran oblacima dozvoli da mu se smeši tek olistalo granje i još uvek zelena pšenica. Tu se nađe trava, po koji maslačak, eno ga luk u bašti, to je znak da je sve spremno za farbanje jaja na Veliki petak. Materijal je spreman, voda vri u šerpicama na smederevcu, pa baka Radojka Biber počinje da priprema sve što treba. Stavljajući jaja u vrelu vodu, priseća se i svog detinjstva.
-Sećam se da je bilo jako lepo, ali nismo imali puno jaja. Bilo nas je dosta u porodici i morali smo dapazimo da ih polupamo jer nam roditelji ne bi više dali. Jaja farbam kao što su moji preci to radili. Trudim se da koristim sve prirodno. Trave, maslačak, lukovinu.
Taman kako su jaja obmotana čarapama, pa se u njih stavila po koja travka ili maslačak, neko je pomenuo da bi uz ovu svečanost dobro došla i koja ljuta kapljica, ali i nešto da se prezalogaji. U tom momentu stiže i Vida Silaški, noseći toplu posnu pogaču napravljenu od samo nekoliko stvari.
-To je posna pogača koja se pravi na Veliki petak, vrlo je ukusna i pravi se na vodi samo od nekoliko važnih sastojaka. Na Veliki petak se posti i mi moramo da se pridržavamo te tradicije. Biti domaćica nama nije teško jer smo navikle da uvek rado primamo goste i da ih zadovoljne ispratimo.
Jaja su ofarbana, pa se u momentu dok se hlade, s vremena na vreme ošacuju kako bi se utvrdilo koje je najlepše. Na još uvek toplom smederevcu ostala je šerpica sa vodom u koju pomalo setno gleda Zora Rodojčić, prisećajući se davnih dana. Ona je i došla u Mokrin, otvorila etno kuću, nadenula joj ime ’’Đeram’’, bar malo da vrati one stare lepe stvari i decu nauči pravim vrednostima.
–Iskreno mislim da je ovo najradosniji praznik za decu jer su ona toliko vesela i lepa, prosto daju još jednu notu celom prazniku. Očuvanje tradicije za nas je vrlo važno, mi smo iz grada došli na selo, otvorili etno kuću kako bi deci pokazali sve lepote koje pruža ruralna sredina.
A kada sve utihne, kada se uveče pozatvaraju pendžeri i ode na počinak, spokojno se čeka Vaskrs, najveći hrišćanski praznik. U Banatu ovaj praznik ima posebnu draž, a obeležavanje je mnogima, poput profesora Dragoljuba Bate Badrljice, postalo opsesija, nešto čemu se posvećuje čitav život.
–Mi smo se potrudili da najveći hrišćanski praznik upotpunimo na najlepši mogući način. Uspeli smo da Mokrin stavimo na mapu sveta gde se zna šta se radi na Vaskrs i po tome ćemo uvek biti poznati. Mogu da budem ponosan što smo uspeli da očuvamo tako lepu tradiciju.
Nema lepšeg mesta nego da se najveći hrišćanski praznik obeleži sa porodicom u Mokrinu. Možda zvuči subjektivno, ali kada se na jednom mestu spoje ljubav, tradicija, poštovanje i ono najvrednije što imamo, a to su deca, onako razdragana i vesela, Mokrinčani zaista znaju kako to da iskoriste.
