Psiholog Maja Zavišin o postupku zasnivanja hraniteljstva
Hraniteljstvo je vid zbrinjavanja dece koja iz različitih razloga ne mogu da žive sa svojim biološkim roditeljima, i podrazumeva smeštaj u drugu porodicu. Građani koji žele da se bave hraniteljstvom podnose zahtev Centru za socijalni rad.
O postupku zasnivanja hraniteljstva razgovarali smo sa diplomiranim psihologom Majom Zavišin, koja u Centru za socijalni rad u Kikindi radi kao voditelj slučaja na poslovima hraniteljstva.
–Praksa je pokazala da je za decu mnogo bolje da odrastaju u porodicama nego u domovima, jer samo na taj način mogu da se upoznaju sa porodičnim odnosima. Kada govorimo o ljudima koji žele da brinu o deci bez roditeljskog staranja, uglavnom se misli na ljude koji su humani i altruistični, i to je svakako jedan od glavnih motiva da bi neko postao hranitelj. Međutim, za hraniteljstvo je potrebno mnogo više, jer su sva deca koja su ostala bez roditeljskog staranja preživela različite traume i gubitke, tako da je neophodno da hranitelji prođu kroz određenu obuku.
Svako ko želi da bude hranitelj, nakon početne procene i dostavljene potrebne dokumentacije, prolazi kroz program pripreme koji se sastoji od 11 radionica u okviru kojih se potencijalni hranitelji upoznaju sa svim aspektima i iskustvima sa kojima će se sretati tokom brige o deci bez roditeljskog staranja.
–Program je koncipiran tako da su sagledani sve potrebe i sva prava dece na porodičnom smeštaju, iz ugla hranitelja, bioloških roditelja, same dece i nas stručnjaka koji se bavimo porodičnim smeštajom. Nakon uspešno završene obuke, oni dobijaju licencu da se bave hraniteljstvom – kaže Zavišin.
Država obezbeđuje određena sredstva za brigu o deci na porodičnom smeštaju, koja obuhvataju nadoknadu za rad hranitelja, potrebe deteta, kao i doprinose za penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje. Centar za socijalni rad u Kikindi trenutno ima 90 dece koja su zbrinuta, i 44 aktivne hraniteljske porodice.
