Kikinđanka Jelena Marinkov dobitnica „Brankove nagrade“ Društva književnika Vojvodine
Na sednici žirija za dodelu Brankove nagrade Društva književnika Vojvodine, koja se u Novom Sadu uručuje pesnicima u okviru Međunarodnog novosadskog književnog festivala, 7. septembra, žiri u sastavu: Marija Šimoković (predsednik), Dragan Jovanović Danilov i Slavomir Nišavić, doneo je jednoglasnu odluku da se 61. Brankova nagarda dodeli Jeleni Marinkov, za knjigu „Karantin u paklu“.
U skladu sa Pravilnikom, žiri Brankove nagrade je razmatrao osam naslova pristiglih na konkurs i odlučio da ovom nagradom ovenča Jelenu Marinkov, koja je rođena 1993. godine u Kikindi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Master studije završila je na istom fakultetu. Trenutno je doktorand na modulu Srpska književnost. Bavi se naučno istraživačkim radom, objavljuje radove u naučnim časopisima i zbornicima, književnu kritiku, poeziju i prozu u periodici. Dobitnica je nagrade Đura Đukanov 2015. godine za zbirku priča Ispuštene priče, nagrade Bal u Elemiru za humorističko-satiričnu priču 2017. godine i prve nagrade na konkursu za najbolji esej o Disu 2020. Njen rukopis poezije bio je u užem izboru za nagrade mladim pesnicima Mladi Dis i Mak Dizdar 2020. godine.
Njena prva zbirka pesama Karantin u paklu uvezuje u koherentnu celinu brižljivo sortirane kataloge promašenih života, promašenih ljubavi, promašenih ciljeva, promašenih vremena i mesta, promašenih puteva koji ne vode ka hepiendu, pa otuda i toliko upečatljivih pesama koje su, daleko od svake banalnosti i patetike, sirove i surove u svojim iskazima. Ravnodušnost prema sopstvenim i tuđim životima jeste ono što objedinjuje sve fikcionalizovane lirske subjekte: muške, ženske i animalne, što karakteriše njenu knjigu. Pesničko ja, iz koje god ga perspektive posmatramo, svedoči o promašenom životu, srodnicima prijateljima i ljubavnicima bez kalkulisanja, jer ne želi nekakvim umetničkim trivijalnostima i hokus-pokusima da utiče na ono što mora biti napisano tako ili nikako drugačije. Napisati nešto što očarava, ali još više intrigira, uznemirava i zgražava, nešto jedinstveno i ubedljivo, a začinjeno ravnodušnošću i bez samosažaljevanja, mogu samo oni koji su sigiurni u to da će njihov pesnički jezik izdržati svu semantičku brutalnost. Ovakvu poeziju mogu da pišu samo oni koji ne drže mnogo do posledica kontroverznog ogoljavanja kontaminiranog unutrašnjeg sveta, ali i stvarnosti doživljene isključivo kao proizvod nepravdi i besmislenosti. Pesme iz „Кarantina u paklu“ su prostori nekadašnje sreće koji su nadživeli svaku nesrećnu misao o njima.Iza pesama Jelene Marinkov stoji zavidan kulturni kapital. No, ono što je najlepše je što je pesnikinja pokazala da tek uronjenost u presan životni realitet može doneti vrednu i jaku poeziju. Lep vektor pesničke osetljivosti stoji iza ove zbirke srećno pronađenog naslova, koji i sam predstavlja jasnu indikaciju čitaocu i uvodi ga u jedan autentičan poetski svet. Najveće oružje Jelene Marinkov je poetičko ogoljavanje sopstvene intime. Ogoljavanje svakodnevnog užasa. Udarcem u pleksus čitaoca šokira i budi iz učmalosti. Njan lirski subjekt nije jednostavan. Na tom planu javlja se policentričnost. Njani lirski junaci su postavljeni na tegobnoj društvenoj vertikali – navedeno je u obrazloženju žirija u sastavu: Marija Šimoković, predsednik, Dragan Jovanović Danilov i Slavomir Nišavić.
